Parafrazirano, tako glasi izjava predstavnice jednog od preduzeća koje se predstavilo na Sajmu zapošljavanja u Banjaluci, a kada sam je upitao da li se mladi, nakon što dođu, zadržavaju u fabrici, odgovor je glasio da ih dio ubrzo - ode.
Upitana kolike su plate u proizvodnji, odgovorila je da su one stvar dogovora. Dobro, znate li nekog ko je sa potencijalnim poslodavcem sjeo za sto kako bi uskladili cijenu rada i našli se na nekoj srednjoj cifri? Ni ja.
Istina je, dio omladine ne voli obavezu niti rad, ali ogromna većina nije takva. Svako je zainteresovan da zarađuje, ali nije isto za, recimo, 1.000 maraka, provoditi na poslu po osam sati od ponedjeljka do petka, i za duplo manju cifru imati slobodan samo jedan dan sedmično.
Naši roditelji su se, primjera radi, u ranoj mladosti zapošljavali u preduzećima čija je primarna djelatnost bila proizvodnja i nije im bilo lako, ali su od novca koji su zarađivali uspijevali plaćati troškove života, ali i ponešto ostaviti po strani.
Danas, po tvrdnji sindikalaca, za ono najosnovnije porodici je potrebno gotovo 1.900 maraka. Ko toliko zarađuje?
Kada poslodavci shvate da im je radnik najveći resurs, a da u kadar, više nego u, recimo, bager ili šivaću mašinu, treba ulagati, onda će se u proizvodnim halama raditi s elanom, što znači da će produktivnost rada biti veća.
Rado idu mladi u fabrike, ali samo one u kojima uprava zna da cijeni radnika. Sve ostale će se i dalje žaliti da im dođe kandidat i taman kada ga obuče - on pobjegne.
Piše: Dragan Sladojević
Biznis.ba / NN
