Ne pitajte se šta EU može učiniti za tržišta – već šta tržišta mogu učiniti za EU

Ključno pitanje kada se lideri EU okupe u četvrtak da bi razgovarali o izdacima za odbranu i ekonomskoj konkurentnosti biće da li konačno mogu da mobilišu privatni kapital – umjesto da se oslanjaju isključivo na novac poreskih obveznika – kako bi osigurali budućnost Evrope.

Godinama unazad, polovični pokušaji da se prodube finansijska tržišta su zapinjali, zakočeni birokratijom i ličnim interesima. Ipak, s obzirom na to da geopolitička realnost postaje sve oštrija, potreba da se konačno ujedini fragmentisani kapitalni sistem kontinenta i učini ga servisom evropskih interesa polako dobija na značaju.

Da li će ovo biti sedmica u kojoj će se napraviti pravi koraci ka stvaranju jedinstvenog tržišta za investicije – poznatog kao Unija štednje i investicija (SIU)? Oni koji donose odluke se tome zaista nadaju, prenosi Bankar me.

Linije fronta

Evropska komisija Ursule von der Layen saopštila je da želi da da prioritet stvaranju američkog stila investicione kulture kako bi podstakla Evropljane, inače sklone izbjegavanju rizika, da ulože oko 10 triliona eura koji trenutno leže na njihovim bankovnim računima, umjesto da novac stoji neiskorišten.

Razlog je jasan: to bi evropskim kompanijama obezbijedilo više sredstava, omogućavajući im da troše na prioritetne projekte poput odbrane, čime bi se podstakao ekonomski rast Evrope. Jedini problem? Brisel već više od decenije pokušava da pokrene ovu inicijativu, ali bez značajnog uspjeha.

U međuvremenu, Evropa je ostala zaglavljena u sistemu gdje je novac, razbijen nacionalnim barijerama, zarobljen na bankovnim računima i ne ostvaruje svoj puni potencijal.

Nasuprot tome, duboka i ujedinjena kapitalna tržišta u Sjedinjenim Američkim Državama, zajedno sa instinktom za preuzimanje rizika, omogućavaju kompanijama daleko lakše prikupljanje sredstava.

U SAD-u gotovo 60 posto domaćinstava posjeduje akcije, bilo direktno ili kroz penzione fondove. U Francuskoj i Njemačkoj taj broj je bliži 18 odsto.

Jedan od razloga zašto Evropa zaostaje jeste ogromna kompleksnost njenog tržišnog sistema. Umjesto jedinstvene strukture, Evropa funkcioniše kroz 27 odvojenih finansijskih tržišta, od kojih svako ima različite regulative i infrastrukturu. Kao što je teško otvoriti bankovni račun u Madridu ako živite u Berlinu, jednako je teško investirati u kompaniju u Rigi ako ste u Budimpešti. Finansijska pravila i zakoni o investiranju razlikuju se od države do države.

Iako vlade tvrde da su posvećene pojednostavljivanju sistema, često ne djeluju u skladu s tim. U mnogim slučajevima, nacionalni interesi blokiraju dogovor u posljednjem trenutku, dok u drugim situacijama tržišni igrači koji profitiraju od fragmentacije aktivno ometaju harmonizaciju.

Evropska komesarka za finansije Marija Luis Albuquerque nedavno je kritikovala takve aktere, istakavši da prekomjerno lobiranje usporava napredak u ključnim finansijskim regulativama, uključujući pravila o finansijskim podacima i maloprodajnim investicijama.

„Moramo zauzeti odlučniji pristup u rješavanju ovakvih blokada,“ izjavila je na konferenciji u Briselu u utorak.

Ključ za napredak leži u razvoju jedinstvenih pravila za poslovanje i uspostavljanju jednog regulatornog tijela koje bi ih nadgledalo.

Trenutno, poslovna pravila koja bi mogla podstaći veću koheziju – poput onih koja se odnose na stečajeve firmi ili poreski tretman – nadziru nacionalna ministarstva, koja ili nisu zainteresovana za SIU ili nemaju motivaciju da mijenjaju poreske propise.

Neka od ovih pravila, pritom, nisu ažurirana već više od 100 godina. U Francuskoj, na primjer, postupak stečaja kompanija i dalje se reguliše zakonima iz 1807. godine.

Prošle krize su povremeno podsticale regulatorni napredak. Finansijski krah iz 2008. godine natjerao je lidere EU da uspostave centralizovani bankovni nadzor pod okriljem Evropske centralne banke. Međutim, sličan nadzor nikada nije proširen na nebankarske finansijske institucije, ostavljajući značajne rupe u regulatornom okviru.

Različite nacionalne pozicije dodatno komplikuju uspostavljanje jedinstvenog finansijskog regulatora. Dok neke veće zemlje podržavaju ovu inicijativu, manje države se boje da će ona omogućiti zemlji domaćinu regulatornog tijela da privuče finansijske firme i tako stekne prednost.

Ovaj jaz bio je očigledan 2024. godine, kada je cjelodnevni samit Evropskog savjeta na ovu temu završio u pat poziciji – scenario koji bi mogao da se ponovi u četvrtak.

Kako razbiti zastoj

Ipak, pojavljuju se dva paralelna pokušaja da se premosti ovaj zastoj.

Prvo, Komisija će predstaviti strategiju za privlačenje većeg broja građana EU da investiraju. Prema nacrtu dokumenta koji je procurio u javnost, Brisel će podstaći zemlje da promovišu štedne i investicione račune, preporučiće povoljan poreski tretman i obećati buduće prijedloge za smanjenje nacionalnih barijera na tržištima kapitala.

Reakcije na ovu strategiju su podijeljene. Carmine Di Noja, direktor za finansijske i poslovne poslove pri OECD-u, rekao je za Politico da je to „korak u pravom smjeru“ ka obezbjeđivanju pouzdanog izvora finansiranja za EU, uključujući i odbranu. Dodao je da plan predstavlja „priznanje da neophodna sredstva ne mogu dolaziti isključivo iz javnog sektora.“

S druge strane, Rebeca Cristi, viši saradnik briselskog think-tanka Bruegel, upozorila je da strategija „još uvijek djeluje kao ispitivanje terena“ i nedostaju joj konkretne inicijative.

„Nema smisla trošiti puno vremena na detaljan taktički prijedlog ako je unaprijed osuđen na propast,“ rekla je ona.

Pored toga, pojedine zemlje pokreću sopstvene projekte.

Španija je okupila „koaliciju voljnih“ za pilot-projekat koji testira ideje poput jednostavnih investicionih proizvoda koji bi mogli biti uvedeni širom EU. Ministari finansija šest drugih zemalja – Njemačke, Francuske, Italije, Luksemburga, Holandije i Poljske – podržavaju inicijativu, dok nordijske zemlje razvijaju sličan plan.

Jasno je da su dosadašnji napori za proširenje evropskih tržišta kapitala bili dugotrajna borba iscrpljivanja. Hoće li predstojeći izazovi rata i ekonomske nestabilnosti konačno podstaći odlučnu akciju, ostaje da se vidi.