Akciza do daske

Protesti su politički motivisani i organizovani.

Narko-dileri i ubice vode protest!

Brzo će zaboraviti cenu benzina, tražiće ostavke!

Nisam popustio Amerikancima, pa neću ni na ulici!

Evo samo nekoliko naslova i izjava - poslednju je lako identifikovati i s ove i s one strane Drine, mada niko živ ne može da objasni kakve veze, ovde i tamo, ima predsednik s cenom goriva - koje od petka kruže Srbijom, s manje ili više šlaga i otrova. Reč je, dabome, o protestu građana koji zbog prenaduvanih cena benzina i dizela, sat-dva dnevno, ovde-onde blokiraju ulice i puteve.

Tek da se zna da nekim ljudima nije po volji to što je samo ove godine benzin poskupeo devet odsto, a dizel 11. A bune se uoči najžešćih poljoprivrednih radova i, što da ne, odmora.

Pri čemu gro "profita" ne ide čak ni poslovično lukavim i lukrativnim dobavljačima goriva već - državi, koja od svakog dinara (evra, marke...) inkasira 54 odsto. Akciza. Pa, kako čovek da se ne pobuni, posebno što cena nafte na svetskom tržištu gotovo da uopšte ne utiče na cenu derivata na domaćem; tačnije, utiče kad raste, ali ne i kad pada.

E, sad, pitanje od milion barela: zašto su svi građani koji učestvuju hotimice u protestima - a ne zna se koliko ih je hiljadu, dve, pet hiljada - fašisti, narko-dileri i ubice? Ili bar zašto dopuštaju sebi da ih "oni vode"? Ima li među njima neko običan, naprosto čovek koji rabi svoje pravo da bude nezadovoljan što mu država zavlači ruku u džep na sve moguće i nemoguće načine?

Ima li on pravo da kaže - nemoj to da mi radiš? Posebno ako mora da koristi auto, bilo službeno, bilo privatno.

I ima li pravo, ako ga ta ista država ne čuje, da povisi ton, ugasi motor, prepreči vozilo?

Ima, čak mu i zakon odobrava spontani protest i to svaki dan, sve dok vodi računa da njegov protest ne ugrozi drugoga na bilo koji drastičan način. I, naravno, nema pravo da se verbalno, a posebno ne fizički, obračunava s onima kojima ili nije do protesta ili ga ne podržavaju, ali nema sumnje rado će plaćati jeftiniji benzin.

Nikome nije pravo kad se negde uputi da putuje (ili stoji) sat-dva duže nego što je planirao, može to da izazove i ozbiljne poremećaje u svakodnevici, opet posebno u velikim gradovima, gde je život najobičniji lanac sazdan od prevoza i često je nemoguće peške stići od tačke A do tačke B, a jasno je da i jedno dobro zakočeno vozilo, na pravom mestu, izaziva kolaps. Naročito tamo gde je saobraćaj inače u kolapsu, što je većina mesta u Srbiji s više od 30.000 stanovnika.

O preprekama na autoputevima, posebno izlazima za naplatne rampe, da ne govorimo, pa još u jeku poljoprivrednih radova i na početku turističke sezone.

No, da se vratimo "fašistima", "narko-dilerima", "ubicama", građanima i - političarima. Svaka računica pokazuje da bi smanjenje akciza delovalo osvežavajuće na budžete građana i firmi, a ne bi znatnije škodilo državnoj kasi. Kako? Lepo je to objasnio nedavno jedan od anketiranih vozač: "Ja uvek sipam za hiljadu dinara, pa dokle stignem!"

Ovim tempom poskupljenja za neku godinu stizaće na pola puta, a država će opet imati isto, svojih 54 odsto. E, ali kada još hiljadu ljudi stigne samo do pola puta, pa još hiljadu i tako redom, ta će se računica ozbiljno poremetiti. I onda će sve zaista postati ozbiljna politika. Ogoljena.

Svako iole upućen u društveni život zna da je buniti se protiv vlasti - bilo zbog načela, bilo zbog poreza i prireza - uvek politika, bez obzira na to da li u tim rabotama svoje prste imaju i profesionalni političari ili se prosto šlepaju uz nečije nezadovoljstvo. S te strane gledano, vlast je u pravu, ali u Srbiji je nonsens što su opozicioni političari - inače svedeni na malenu nemoćnu šačicu - prosto prinuđeni da se pravdaju što se narod buni. Umesto, kako im u opisu posla piše, da ga predvode.

No, uprkos tome i uprkos činjenici da od Miloševićevog dobra nije bilo čvršćeg režima od ovog Vučićevog, opozicionari, kao i deo građana, notirani su kao organizatori, narko-dileri, fašisti i ubice. I lopovi, podrazumeva se. Takve reči ne koriste samo žuti mediji iz podukog provladinog ešelona, već i najviši među državnim funkcionerima, bez pardona, i za skupštinskom govornicoma, koja je već svašta pregrmela, i u javnim nastupima, gde god i kad god mogu. To je toliko napadno da se čovek mora zapitati zašto?

Izgleda da je i njima jasno da je đavo odneo šalu, o čemu svedoče sve češća obećanja da ima "prostora" za kontramere - smanjenje akciza - ali tek kad protesti prestanu. Navodno su i s MMF-om o tome ovih dana prozborili koju.

I to će se, lako je izračunati, desiti već za nekoliko dana; toliko su, naime, motorizovani poljoprivrednici iz nacionalne asocijacije (NAPS) ostavili Vladi Srbije, u čijim je rukama akcizni mač, da smanji namet na dizel. Ako to ne učini, blokiraće sve puteve. Pre neki dan je dve hiljade traktorista na sat pokazalo kako to izgleda, a ako ih dođe - što je realno - deset puta više, i to ozbiljno ljutih, onda će i kolaps biti slaba reč.

Rešiće se, dakle. A onda sledi pitanje: pa, zar nije moglo bez blokada i protesta? Ili, ako je blokada najefikasnija, šta će biti sledeći povod? Hoće li roditelji nestale dece, ako zaustave automobile, biti narko-dileri? Ili roditelji dece obolele od retkih ili teških bolesti bez leka u Srbiji? Hoće li i oni biti fašisti i ubice?

Hoće li njima biti dovoljna lekcija da jedu najjeftiji hleb u Evropi i greju se i hlade na skoro najjeftiniju struju u Evropi, što je, inače, diskutabilno.

Šta ako vojni penzioneri, prilično brojni i svikli na svakakve akcije, odluče da blokiraju puteve i ulice? I tako redom.

Ima onih koji nezadovoljnima savetuju prosto - ne kupujte benzin, pa će država shvatiti šta joj je činiti kad joj kasa ufitilji. Zaboravljaju, pri tome, da benzin u modernom svetu nije isto što druga akcizna roba, kao duvan, alkohol, zlato i dijamanti; bez benzina se ne može ništa i nigde, zato i sve cene skaču po njegovom diktatu.

Ne može, napokon, ni onaj najjeftiniji hleb da stigne do radnje bez goriva, ne mogu ni kola hitne pomoći do ugroženih. Ne mogu ni političari ni popovi do svoje pastve. Pa, kad je već tako, čemu dolivanje nafte na vatru?